Sigurno da dobrom plasmanu doprinosi da pesma ima jasnu temu i poruku, ali uopšte nije nužno silovati da one obavezno budu angažovane, aktivističke, konceptualne, sociološke i filozofske.
Bitno je da izvođač može da kaže nekoliko rečenica o čemu mu je pesma, šta predstavlja, i šta njom želi da poruči, ali to su lepo uobličile i rekle i Eleni i Chanel i Dara, gde su odlične plasmane pratile izrazito nepretenciozne teme i poruke, najblaže rečeno. Došle dobre ribe i dobro izvele dobre nastupe za bop pesme, šta će im prateće antropološke analize i referati o pesmama, dovoljno je da kažu da žele da prenesu dobru energiju, neki fazon empowerment, i ćao.
Mislim, ja sam se prvi jako saživeo sa kontekstima i slojevima In corpore sano i Samo mi se spava, ponosan sam zauvek što su nas takvi koncepti predstavljali, i nadam se da ćemo nekad opet imati nešto toliko pogodno za iščitavanje i analizu. Ali nisu svaka pesma, nastup, izvođač ni pogodni ni uopšte predviđeni za uguravanje nekog kao društvenog ogledala, psihodrame, mitologije i čega sve ne. To smo vrlo videli na primeru Princa i potpuno sumanutog upumpavanja cele priče sa Orfejem i Euridikom.
Ponekad se zapitam kakvom bi sve pratećom filozofijom i simbolikom RTS kao neki dežurni opterećeni štreber sa FDU/FF nakitio Bangarangu da je kojim slučajem nas predstavljala
