Poslednjih godina, Srbija je na Evroviziji išla geometrijski progresivnom silaznom putanjom - rezultatski, organizaciono i kvalitativno. Ovogodišnji rezultat ne ilustruje samo nedostatak kvaliteta ovogodišnje pesme, težak manjak kreativnosti pri nastupu, koji se kosi tragikomičnom improvizacijom, ili manjak kvaliteta celokupne selekcije pesama koje su pristigle na konkurs. Ovo 14. mesto u polufinalu je zapravo momenat kada su se u istoj tački susreli svi nedostaci naše evrovizijske priče - nedostatak adekvatnog kadra, odnosno ljudi kojima je Evrovizija samo još jedan od segmenata svog posla u okviru kulturnog programa, često sveden na marginu, usled ličnih prefernecija; gordost rukovodilaca koji smatraju da su Bogom dani za ovaj posao, što se može protumačiti iz pojedinih izjava, koje su u potpunoj suprotnosti sa stvarnošću; nedostatak svakog pokušaja da se festival poveže sa publikom, uz onaj iritantni šablonizirani marketing; oslanjanje na ideju/popularnost izvođača koji se zadesi jednom u nekoliko godina, te pripisivanje sebi tih zasluga. Postavlja se logično pitanje - kako Srbija može da povrati svoj imidž na Evroviziji?
Definisanje festivala
Festival treba da bude jasno usmeren ka Evroviziji, i odabiru najboljeg paketa za to takmičenje. Priče o tome kako ,,imamo festival koji počinje i sam sebi da bude svrha", kao i ,,platforma za promociju novih izvođača" je ili promašen pravac, ili jednostavno alibi iza kojeg se rukovodeći ljudi kriju. Prvo merilo, kada pesma pristigne na konkurs, mora biti - da li je ova pesma adekvatna za evrovizijski zahtev? Kvalitativno, konceptualno, vokalno i na sve ostale načine koji čine paket. Ne treba se ni vezivati za broj učesnika, niti broj večeri u takmičenju. Srbija je u više navrata menjala način izbora svog predstavnika, pa priče o tradiciji festivala padaju u vodu. Jedini magnet koji drži gledanost ovom festivalu jeste činjenica da se bira pesma za Evroviziju. Da nije tako, gledanost bi verovatno bila na nivou Beogradskog proleća ili Sunčanih skala. Ovogodišnji kvalitet i koncept pesama, uz par izuzetaka, i jeste na nivou tih festivala.
RTS mora da deluje proaktivno, odnosno da priđe izvođačima za koje smatra da imaju potencijala za Evroviziju, kao i velikim imenima koja bi mogla da popularizuju sam festival, a da je opet zvuk koji proizvode danas nešto što bi, u perspektivi bilo konkurentno za Evropu. Današnja Evrovizija je puna različitih žanrova, ali u biti, poslednjih godina imamo podelu na dve vrste pesama - dobro isproducirane pesme, sa ozbiljnim vokalima i mešanjem više žanrova, koje su definisane kao mamac za žiri, dok sa druge strane imamo pesme koje su neretko i šaljivog karaktera, koje imaju svoju određenu foru i postaju viralne, uglavnom preko društvenih mreža, i te pesme su mamac za publiku. Takva dva koncepta, u osnovi, treba tražiti u Srbiji i ka izvođačima sa takvim potencijalom treba usmeriti festival - dokle god ovakvi trendovi vladaju.
Približavanje publici
RTS je festival odvojio od publike, u potpunosti. Sam nedostatak publike, makar tokom finalne večeri, je nešto po čemu smo jedinstveni u Evropi, a program deluje šablonizirano i čini se da je prilagođen evrovizijskim fanovima, uz onu klasičnu dozu bajatosti karakterističnu za RTS program. Pasivnost odiše iz celog projekta - od same objave konkursa, preko objave izvođača i pesama pa do samih takmičarskih večeri. Moje mišljenje je da je potrebno znatno manje izvođača, koji bi dobili veću medijsku pažnju, samim tim, dobrim marketingom bi i neka nepoznata imena mogla da se istaknu, ukoliko su prošli filter.
Selekciona komisija
Jedan od ključnih delova slagalice. Mislim da je potrebno napraviti tim koji je spoj muzičkih profesionalaca i evrovizijskih fanova, u odnosu 50:50. Jedni bi drugima bili korektivni faktor - fanovi bi kontrolisali koliko predano muzički profesionalci preslušavaju pesme, te bi im skretali pažnju na aktuelne trendove, dok bi profesionalci imali reč o samom kvalitetu i vokalu. Ukratko - muzički profesionalci ocenjuju kvalitet sirovine, dok fanovi procenjuju potencijal. Za ovaj poduhvat bi bilo potrebno više ljudi i više vremena nego što je to sad slučaj. Na festival bi prolazile isključivo pesme koje zapravo imaju takmičarski potencijal - nikakvi fileri. Pa nek ih je i pet.
Sistem glasanja
Koristimo sistem koji je najpogodniji za manipulaciju. Potrebno je uvesti neki napredniji sistem glasanja, bila to proporcija, proširen sastav žirija, procentualno glasanje, izdvajanje top 3 ili top 5 na tabeli i ponovno glasanje. Sastav žirija moraju sačinjavati ljudi koji vole i prate Evroviziju, kao i njene trendove.
Marketing tokom kampanje
Potrebna je tačka oslonca koja bi ujedinila celu Srbiju, kao što je to poslednji put bila Konstrakta. Iz kasnijih godina, bilo je jasno da je ona sama, na svoj način dizala hajp. Jasno je, da ako nemamo takvog izvođača, koji je sam po sebi dovoljan, RTS mora imati plan B, odnosno kako ga istaći. Potrebno je videti senzibilitet i stil predstavnika Srbije, kao i potencijalnu ciljnu grupu glasača, u skladu sa pesmom.
Zaključak
Neke zemlje za koje smo, ne tako davno bili pojam, poput Portugala i Litvanije, sada imaju bolju reputaciju i rezultate od nas. Hrvatska, koja je bila među najneuspešnijim zemljama protekle decenije i početkom ove, tri puta zaredom beleži bolji plasman od nas. Finska je godinama tavorila, pa se za jako kratko vreme izdigla i napravila sistem koji im je iznedrio sjajne rezultate poslednjih godina.
Situacija je alarmantna - trenutno, jedino što nam ide na ruku je manji broj zemalja koji se takmiči na Evroviziji i otvara lakši put do finala. Ne tako davno smo imali i preko četrdeset zemalja, polufinala sa po 18 zemalja, i možda bismo u nekom drugom filmu ove godine zabeležili već treće vezano ispadanje. Putanja kojom idemo navodi na mogućnost da, ukoliko se Evrovizija brojno oporavi, da naša zemlja ode na toliku marginu, da počne da vezuje ispadanja i da padne na samo začelje evrovizijske hijerarhije.
