Baš ne mislim da je film slojevit. Priča je o nesigurnom liku čija se fantazija o tome da ga neka devojka obožava pretvori u košmar. Film uopšte nije zainteresovan da istraži širi, društveni kontekst pristanka i muškog nasilja prema ženama i predstavlja situaciju između Bera i Niki kao izolovan slučaj. Ber jeste negativac filma, ali mu film takođe umanjuje odgovornost i njega predstavlja kao sekundarnu žrtvu natprirodnih okolnosti.
Složićemo se da pravi horor ovog filma nije to što je Bear dobio pogrešnu verziju svoje fantazije, već to što je Niki oduzeta mogućnost da bude osoba sa sopstvenom voljom i pristankom. Aaaali, film nije ni najmanje zainteresovan za njenu perspektivu i iskorišćena je kao sredstvo za brutalne scene, ponižavanje, nasilje i crni humor, dok se njen gubitak identiteta koristi više kao šok nego kao tema koju film iskreno želi da istraži. Mislim da bi film bio mnogo efektniji, strašniji i bolji da je iz njene perspektive.
Ova tema je mnogo bolje obrađena u jednoj epizodi druge sezone Buffy The Vampire Slayer i u horor filmu Rosemary’s Baby, gde je gubitak ženske autonomije centralni horor i gde imamo uvid u njen strah i izolaciju i to kako društvo i patrijarhat omogućavaju muškarcima da siluju žene.
Poruka Obsession-a je očigledna, ali način na koji je obrađena je plitak, banalan, eksploatatorski. Film je uspeo da se poveže sa publikom jer govori o strahovima i anksioznostima koje mladi imaju u vezi sa dejtingom i poštujem to da su uspeli da naprave popularan film sa minimalnim budžetom, ali ga te stvari ne čini dobrim ili slojevitim filmom.
I ne znam kakvi su to sitni ili subtilni detalji koje navodiš. Film baš jeste na izvolte i sažvakava i prepričava radnju publici svakih 10 do 15 minuta. Dijalog je banalan, repetitivan, kliše, ljudi pričaju sami sa sobom u više navrata, itd. Baš ništa u ovom filmu nije suptilno niti prepušteno mašti. Suptilan je otprilike koliko prosečna pesma Finske na Evroviziji.
