Košarka
- Thread starter Milos-S
- Start date
- Joined
- 4 Feb 2022
- Messages
- 4,650
- Points
- 118
Koliko mi je god bio antipatičan kao pojava i, što kaže Destry imali smo razmimoilaženja u mišljenjima o klubovima, nekako sam sve vreme očekivala da će dočekati da započne još jednu eru kao trener Partizana (a verujem da je i on sam to svakako želeo). Ali eto, nije se dalo. 
Choda
Ekspert
- Joined
- 4 Feb 2022
- Messages
- 5,594
- Points
- 118
Član sam jednog foruma navijača Partizana na kom ne pišem baš često, ili gotovo uopšte. Ipak je sport dosta dinamičniji od ESC, a i trudim se da sačuvam svoj mir. Oglasio sam se tamo i napisao jedan tekst o Duletu, pa bih hteo da ga podelim i ovde.
Od mene, umesto saučešća
Duleta sam video jednom. Bilo je polufinale kupa u Nišu 2012. Jovanović, njegov asistent, bio je trener, a hala je pozdravila Najvećeg frenetičnim skandiranjem. Imao sam 13 godina, bio sam tinejdžer, i ljubav prema njemu sam gledao kroz sportske rezultate - to je dimenzija koju sam gledao kada sam bio tinejdžer buntovnik. Danas, kao neko, kome, ako Bog da, roditeljstvo kuca na vrata, shvatam dimenziju te ljubavi - dimenziju vaspitanja.
Neću koristiti otrcane izraze, poput ,,stara škola", ,,čelična ruka" i ostale niske izlive nostalgije ka nekim ranijim vremenima koja ni po čemu nisu preterano bolja od ovog današnjeg. Svako umetničko delo u Duletovoj galeriji, svaka knjiga, koju je prvo čitao dok je mogao, pa onda slušao kad je zlo kojim je bio okružen, i iznutra i spolja, počelo da ga polako steže u obruč, ima pečat misli. Misli koju je on, svakim delom upijenim u sebe, sadio i multiplikovao, na nivou svesti ,,ruže" koju je obrađivao. Misli koja je u direktnom sukobu sa zlom. Misli - koja se kao klica normalnosti, proširila principom spojenih sudova, Vaspitavši generacije. Da li je to bila odbrana na terenu do granice frenetičnosti (brani kuću kao da gori) ili kopiranje ključeva svojih igrača (čuj mene, dece) ili odbrana Partizana (čuj mene, porodičnog ognjišta), to nije bio fanatizam. To je bio rezon, svaki dan iskorišćen kao svetonik u tami.
Čitali smo da je hospitalizovan. Nekako smo znali - bolest je teška, sve glasnije šaputanje o pogoršanju njegovog zdravstvenog stanja su logikom vodili do pomisli da će da se desi to. Nije to sporno - svi imaju svoj vek trajanja. Međutim, osećaj koji danas svi imamo i izražavamo na različite načine jeste - usamljenost. Iako smo znali da nije bilo moguće da se ikad vrati na klupu voljenog tima, svako njegovo oglašavanje, intervju, pojavljivanje, davalo nam je mir, spokoj. Makar ćutao, davao nam je za pravo da verujemo. Vera ne sme doći na bilo kakav ispit - jer ako napusti ovaj svet, kao što je Dule otišao u neku drugu dimenziju (gde je moral vanvremenska kategorija - ne pričam ovo simbolički niti kao neki omaž - već metafizički), svoje duše izlažemo onim protiv čega se borio.
Partizan je klub ljudi. Kad se kaže kult ličnosti, obično se misli na lihvare koji su na loš način oblikovali svetsku istoriju - a čemu svedočimo decenijama na ovim prostorima. Ali u Partizanu, vlada, i trebalo bi da vlada - kult čojstva. Zato su nervozni, oni koji grozničavo skupljaju srebrninu. Trude se da nam objasne kako nije to to, kako je nešto za naše dobro. Samo da Dule ode iz kluba... Samo da Željko nacrta aut... Objašnjavaju nam linearni sistem dok mi letimo eksponencijalnim. Dok u tački preseka bezbroja sistema, ne nađemo tačku u kojoj su Boža, Duško i Miša. Književnik, Trener i Navijač. U tački ljubavi prema mudrosti.
Od Duleta nismo očekivali, kao što sada očekujemo od Željka, da se vrati. Očekivali smo postojanje u istoj dimenziji kao i mi, da nam da mir, svojim ovozemaljskim prisustvom. Ali, možda smo bili pomalo sebični. Sada njemu treba mir, a delić tog mira, treba da podeli svako od nas, i da na tekovinama njegovog Vaspitanja - budemo ljudi i stvaramo ljude kakve ih je on stvarao - desetine, ma i stotine. Odlazak Stvaraoca najviše boli jer pogađa višestruko. Najveća nada je da je Stvaralac stvorio Stvaraoce - i nadamo se da ćemo toga biti dostojni.
Smrt ne postoji.
Od mene, umesto saučešća
Duleta sam video jednom. Bilo je polufinale kupa u Nišu 2012. Jovanović, njegov asistent, bio je trener, a hala je pozdravila Najvećeg frenetičnim skandiranjem. Imao sam 13 godina, bio sam tinejdžer, i ljubav prema njemu sam gledao kroz sportske rezultate - to je dimenzija koju sam gledao kada sam bio tinejdžer buntovnik. Danas, kao neko, kome, ako Bog da, roditeljstvo kuca na vrata, shvatam dimenziju te ljubavi - dimenziju vaspitanja.
Neću koristiti otrcane izraze, poput ,,stara škola", ,,čelična ruka" i ostale niske izlive nostalgije ka nekim ranijim vremenima koja ni po čemu nisu preterano bolja od ovog današnjeg. Svako umetničko delo u Duletovoj galeriji, svaka knjiga, koju je prvo čitao dok je mogao, pa onda slušao kad je zlo kojim je bio okružen, i iznutra i spolja, počelo da ga polako steže u obruč, ima pečat misli. Misli koju je on, svakim delom upijenim u sebe, sadio i multiplikovao, na nivou svesti ,,ruže" koju je obrađivao. Misli koja je u direktnom sukobu sa zlom. Misli - koja se kao klica normalnosti, proširila principom spojenih sudova, Vaspitavši generacije. Da li je to bila odbrana na terenu do granice frenetičnosti (brani kuću kao da gori) ili kopiranje ključeva svojih igrača (čuj mene, dece) ili odbrana Partizana (čuj mene, porodičnog ognjišta), to nije bio fanatizam. To je bio rezon, svaki dan iskorišćen kao svetonik u tami.
Čitali smo da je hospitalizovan. Nekako smo znali - bolest je teška, sve glasnije šaputanje o pogoršanju njegovog zdravstvenog stanja su logikom vodili do pomisli da će da se desi to. Nije to sporno - svi imaju svoj vek trajanja. Međutim, osećaj koji danas svi imamo i izražavamo na različite načine jeste - usamljenost. Iako smo znali da nije bilo moguće da se ikad vrati na klupu voljenog tima, svako njegovo oglašavanje, intervju, pojavljivanje, davalo nam je mir, spokoj. Makar ćutao, davao nam je za pravo da verujemo. Vera ne sme doći na bilo kakav ispit - jer ako napusti ovaj svet, kao što je Dule otišao u neku drugu dimenziju (gde je moral vanvremenska kategorija - ne pričam ovo simbolički niti kao neki omaž - već metafizički), svoje duše izlažemo onim protiv čega se borio.
Partizan je klub ljudi. Kad se kaže kult ličnosti, obično se misli na lihvare koji su na loš način oblikovali svetsku istoriju - a čemu svedočimo decenijama na ovim prostorima. Ali u Partizanu, vlada, i trebalo bi da vlada - kult čojstva. Zato su nervozni, oni koji grozničavo skupljaju srebrninu. Trude se da nam objasne kako nije to to, kako je nešto za naše dobro. Samo da Dule ode iz kluba... Samo da Željko nacrta aut... Objašnjavaju nam linearni sistem dok mi letimo eksponencijalnim. Dok u tački preseka bezbroja sistema, ne nađemo tačku u kojoj su Boža, Duško i Miša. Književnik, Trener i Navijač. U tački ljubavi prema mudrosti.
Od Duleta nismo očekivali, kao što sada očekujemo od Željka, da se vrati. Očekivali smo postojanje u istoj dimenziji kao i mi, da nam da mir, svojim ovozemaljskim prisustvom. Ali, možda smo bili pomalo sebični. Sada njemu treba mir, a delić tog mira, treba da podeli svako od nas, i da na tekovinama njegovog Vaspitanja - budemo ljudi i stvaramo ljude kakve ih je on stvarao - desetine, ma i stotine. Odlazak Stvaraoca najviše boli jer pogađa višestruko. Najveća nada je da je Stvaralac stvorio Stvaraoce - i nadamo se da ćemo toga biti dostojni.
Smrt ne postoji.
- Joined
- 2 Feb 2022
- Messages
- 2,202
- Points
- 118
Danas mi je čak još teže nego juče. Baš ne pamtim kad me nečija smrt ovako potresla (ne računajući naravno rodbinu, bliske ljude, itd........). Što se mene tiče, on je bio i ostaće najveća legenda koju je Partizan ikad imao, i to računajući sve sportske sekcije. Najveći gubitak u istoriji sportskog društva.
Bukvalno, osećam kao da je i deo mene otišao zajedno sa njim. Prolaze mi kroz glavu i juče i danas sve uspomene i lepi trenuci koje nam je doneo, svi antologijski citati (neki su čak i bili deo mojih potpisa na forumu svojevremeno)......tek iz današnje perspektive se vidi kakvo je to vreme bilo i, nažalost, neće se više ponoviti. Taj osećaj koji je postojao tada je neponovljiv.
Danas, nažalost, nemamo niti jednog trenera koji makar donekle ide njegovim stopama. On je jedini uspeo da spoji afirmaciju mladih igrača sa jedne strane i vrhunske rezultate sa druge. Danas to niko drugi više ne uspeva niti pokušava već imamo jedno ili drugo.
A posebno me boli duša što je otišao a nije dočekao kraj ove gamadi na vlasti. Na kraju, on sam nije dočekao da ovom zlu vidi leđa
Bio je dugo bolestan svakako ali oni su mu skratili život dodatno, a među prvima je platio ceh. Zato samo motiv više da se ne damo pasjim sinovima (kako je on to govorio) i da se izborimo za pobedu. Moramo da nastavimo tamo gde je on stao, to je naša moralna dužnost.
A sutra se nadam punoj dvorani i, takođe, u utorak da bude ispraćen onako kako ovakva legenda zaslužuje. Sve poruke koje su stizale juče i danas i to iz svih krajeva sveta pokazuju kakva je veličina otišla. Što reče Saša Ilić, kada prođe neko vreme, i ja verujem da če se na univerzitetima proučavati njegove metode rada a legende o njemu će se svakako prenositi i na nove generacije.
Bukvalno, osećam kao da je i deo mene otišao zajedno sa njim. Prolaze mi kroz glavu i juče i danas sve uspomene i lepi trenuci koje nam je doneo, svi antologijski citati (neki su čak i bili deo mojih potpisa na forumu svojevremeno)......tek iz današnje perspektive se vidi kakvo je to vreme bilo i, nažalost, neće se više ponoviti. Taj osećaj koji je postojao tada je neponovljiv.
Danas, nažalost, nemamo niti jednog trenera koji makar donekle ide njegovim stopama. On je jedini uspeo da spoji afirmaciju mladih igrača sa jedne strane i vrhunske rezultate sa druge. Danas to niko drugi više ne uspeva niti pokušava već imamo jedno ili drugo.
A posebno me boli duša što je otišao a nije dočekao kraj ove gamadi na vlasti. Na kraju, on sam nije dočekao da ovom zlu vidi leđa
Bio je dugo bolestan svakako ali oni su mu skratili život dodatno, a među prvima je platio ceh. Zato samo motiv više da se ne damo pasjim sinovima (kako je on to govorio) i da se izborimo za pobedu. Moramo da nastavimo tamo gde je on stao, to je naša moralna dužnost.A sutra se nadam punoj dvorani i, takođe, u utorak da bude ispraćen onako kako ovakva legenda zaslužuje. Sve poruke koje su stizale juče i danas i to iz svih krajeva sveta pokazuju kakva je veličina otišla. Što reče Saša Ilić, kada prođe neko vreme, i ja verujem da če se na univerzitetima proučavati njegove metode rada a legende o njemu će se svakako prenositi i na nove generacije.
Nije sve tako sivo
Ekspert
- Joined
- 6 Feb 2022
- Messages
- 3,221
- Points
- 118
Meni zadnja 3 dana nije dobro.
Mnogo mi je teško i neizmerno žao.
Pričao sam ovih dana sa nekim ljudima i pitaju me kako možeš tugovati za nekim koga ne znaš kao da ti je porodica.
Bojim se da me mnogi neće razumeti, ali tako je. Ja svoje pretke kao ni potomke nisam mogao birati, ali stvari koje ću u životu da volim i radim sam birao sam. Jedna od njih je Partizan (i u velikoj meri je to zbog Duška Vujoševića)
Ne znam koji bi on bio na tim all time listama, ali "za mene" je u top2 naša trenera (Partizana), a uticaj je mnogo veći od samog trenera.
Trebam li reći nešto više od toga da mi se sinovi zovu Bogdan i Dušan.
Generale želim ti mir božiji. Odmori se!
A nama ostaje da se "ne damo pasijim sinovima"
Sav ovaj košmar će se jednom juče zvati i svanuće nam kad tad. Kako Partizanu tako i našoj napaćenoj zemlji i svima nama.
Ima i ljudi iz suprotnog tabora koji su rekli neke lepe reči.
Znam ih dosta i hvala im.
Ovo je jedan post koji me je stvarno dotakao.
Mnogo mi je teško i neizmerno žao.
Pričao sam ovih dana sa nekim ljudima i pitaju me kako možeš tugovati za nekim koga ne znaš kao da ti je porodica.
Bojim se da me mnogi neće razumeti, ali tako je. Ja svoje pretke kao ni potomke nisam mogao birati, ali stvari koje ću u životu da volim i radim sam birao sam. Jedna od njih je Partizan (i u velikoj meri je to zbog Duška Vujoševića)
Ne znam koji bi on bio na tim all time listama, ali "za mene" je u top2 naša trenera (Partizana), a uticaj je mnogo veći od samog trenera.
Trebam li reći nešto više od toga da mi se sinovi zovu Bogdan i Dušan.
Generale želim ti mir božiji. Odmori se!
A nama ostaje da se "ne damo pasijim sinovima"
Sav ovaj košmar će se jednom juče zvati i svanuće nam kad tad. Kako Partizanu tako i našoj napaćenoj zemlji i svima nama.
Ima i ljudi iz suprotnog tabora koji su rekli neke lepe reči.
Znam ih dosta i hvala im.
Ovo je jedan post koji me je stvarno dotakao.
- Joined
- 2 Feb 2022
- Messages
- 2,202
- Points
- 118
Isti je takav osećaj i kod mene Samo ljudi koji istinski vole klub i koji su imali tu čast i privilegiju da budu njegovi savremenici znaju koliko boli njegov odlazak. Mlađi će od nas slušati o njemu ali autentičnost tih emocija, nažalost, neće moći da osete.
Svi smo ga doživljavali kao najrođenijeg, mnogima je oblikovao detinjstvo, mladost, i mnoge je izveo na pravi put. Navijačima je takođe pokazao šta znači boriti se za prave vrednosti čak i kad je to, u velikoj meri, borba sa vetrenjačama. Danas ne samo da ovakvih trenera više nema, nego su i retke ovakve osobe generalno i to je ono što, takođe, jako boli.
Najveća tragedija je što je, kao i mi, bio pripadnik jednog bolesnog društva u kom se ne cene stručnost, znanje i poštenje, već prokstakluk, "kombinacije" i beskičmenjaštvo i, naravno, ljudi koji se ne uklapaju u taj sistem su prognani ili nemaju nikakva prava. Da je imao prilike da živi i radi u normalnoj zemlji, bio bi nacionalni heroj još za života a da ne pričam koliko bi još trofeja osvojio i mladih igrača izbacio. I ono najvažnije - sačuvao bi zdravlje. Nažalost, platio je ceh svoje ljubavi prema Partizanu i pravdi generalno ali zato će zauvek imati status najvećeg.
Još da dodam, zaista fenomenalan omaž našem Duletu večeras u Areni
O licemerju ovih pojedinaca koji su se, dok je bio živ, ograđivali od njega a neki mu i direktno zabili nož u leđa (znamo radi čijih interesa) ovom prilikom ne bih, jer nisu vredni pomena, ali navijačima svaka čast. Dok je navijača, igrača i trenera čije je živote dotakao, živeće Dule u našim srcima zauvek! Kako već rekoh, na nama je da nastavimo gde je on stao, da se ne damo pasjim sinovima i da, na samom kraju, pobedimo u borbi za oslobođenje cele zemlje od najvećeg zla koje je ikad zadesilo Srbiju i za njega.
Samo ljudi koji istinski vole klub i koji su imali tu čast i privilegiju da budu njegovi savremenici znaju koliko boli njegov odlazak. Mlađi će od nas slušati o njemu ali autentičnost tih emocija, nažalost, neće moći da osete.Svi smo ga doživljavali kao najrođenijeg, mnogima je oblikovao detinjstvo, mladost, i mnoge je izveo na pravi put. Navijačima je takođe pokazao šta znači boriti se za prave vrednosti čak i kad je to, u velikoj meri, borba sa vetrenjačama. Danas ne samo da ovakvih trenera više nema, nego su i retke ovakve osobe generalno i to je ono što, takođe, jako boli.
Najveća tragedija je što je, kao i mi, bio pripadnik jednog bolesnog društva u kom se ne cene stručnost, znanje i poštenje, već prokstakluk, "kombinacije" i beskičmenjaštvo i, naravno, ljudi koji se ne uklapaju u taj sistem su prognani ili nemaju nikakva prava. Da je imao prilike da živi i radi u normalnoj zemlji, bio bi nacionalni heroj još za života a da ne pričam koliko bi još trofeja osvojio i mladih igrača izbacio. I ono najvažnije - sačuvao bi zdravlje. Nažalost, platio je ceh svoje ljubavi prema Partizanu i pravdi generalno ali zato će zauvek imati status najvećeg.
Još da dodam, zaista fenomenalan omaž našem Duletu večeras u Areni
O licemerju ovih pojedinaca koji su se, dok je bio živ, ograđivali od njega a neki mu i direktno zabili nož u leđa (znamo radi čijih interesa) ovom prilikom ne bih, jer nisu vredni pomena, ali navijačima svaka čast. Dok je navijača, igrača i trenera čije je živote dotakao, živeće Dule u našim srcima zauvek! Kako već rekoh, na nama je da nastavimo gde je on stao, da se ne damo pasjim sinovima i da, na samom kraju, pobedimo u borbi za oslobođenje cele zemlje od najvećeg zla koje je ikad zadesilo Srbiju i za njega.