I što se tiče kritičkog mišljenja, i ono se često zloupotrebljava, kad god može, jer se mnogi svrstavaju u političke tabore, a daleko manje vode zdravom logikom. Otuda i kada ga čujemo, ono je, po pravilu, usmereno ka kritici vlasti, mnogo više nego ka kritici delovanja. Kad ste čuli da neko iz opozicije jasno i glasno, nakon što iskritikuje vlast, da predlog kako bi se to nešto moglo rešiti, u interesu Srbije, ali ne, većina političara se vodi ličnim i stranačkim kriterijumima i to je ono što kod nas najviše nedostaje. Tek sporadično čujemo konkretna mišljenja, a opšti utisak da je cela politička scena cirkus u kome se traži najveći klovn. I najčešće se izbegavaju odgovori i zauzimanje jasnih stavova oko najosetljivijih pitanja, a to je ono što je ključno. Šta se moglo čuti sada u kampanji za lokalne izbore, osim jao kuku nama, ovaj ne da ovo, nema uslova, pa ajde ipak ima, ma idemo na izbore, oh, ma ne idemo, blabla truć, a da čuješ neki realan predlog kako uraditi nešto za lokalnu sredinu, kako raditi drugačije nego što se to danas radi, daleko bilo, na prste jedne ruke da izbrojiš. Sete se da su izbori nedelju dana pred održavanje i misle da je to dovoljno da ljudi masovno promene mišljenje, a da oni ne mrdnu iz svojih fotelja. Treba naći i balans između kritičkog i pohvalnog, ne ići iz krajnosti u krajnost, ali se sve to radi zarad nekakvih političkih poena i lične koristi. Debate treba da postoje, ali one prave, ne vođene po partijskom diktatu, kojima se još više zaglupljuje narod. I taj kult ličnosti, vidim da je sveprisutan i među nekim forumašima, iako se stiče utisak da su za nekakav liberalniji sistem. I da rezolucija nije izglasana, to ne bi bila tema nekih, nego da li je predsednik ogrnuo zastavu, da li je drmusao glavom, da li je odbrusio nekom, i sve to jer je persona koju ne mogu da smisle. Suviše se stavovi države posmatraju kroz ličnosti, kao da ne postoji sutra i kao da ne treba imati državne ciljeve koje treba ostvariti pre ili kasnije, ma ko bio na vlasti.
